Poučne priče 

NE TREBA TI SINE DRUGI HADŽ: ISTINITA PRIČA JEDNOG HUMANITARCA

Podijelite!

Pošto se bavim humanitarnim radom, određeni broj prijatelja, ako naiđu na porodicu teško imovinskog ili zdravstvenog stanja, nazovu me i pitaju, da li ima koja marka da im se pomogne. Hvala Allahu, imam jedan krug prijatelja koji redovno pomažu (doniraju novac) koliko su u mogućnosti, kad zatreba. Dok sam bio na poslu, dođe mi poruka: “Selam, hitno mi je, brat i sestra žive zajedno, oboje su u poznim godinama, bolesni, posebno njen brat, nemaju šta da jedu a imaju duga oko 200 KM u tri apoteke, pa ako imaš nešto novca da im se kupi hrane i plate ti dugovi. Selam.“

Kratko sam odgovorio: “Alejkumu selam, biće nešto ako Bog da.“

Pred kraj radnog vremena, nazva me moja supruga, koja je bila u 4. mjesecu trudnoće: “Molim te požuri kući, dobila sam obilno krvarenje, bojim se!“ Zamolio sam kolegicu da me zamijeni i žurno otišao do kuće. Nakon pregleda kod doktorice, ustanovljeno je da bi ovo krvarenje, ako ne stane, moglo da prouzrokuje spontani pobačaj. Oslanjajući se na Allaha, uputili smo se prema kantonalnoj bolnici.

Nakon što sam suprugu smjestio, vratio sam se kući. U iduća tri dana sam je posjećivao i zvao telefonom. Osjećala se bolje, ali krvarenje i bolovi, nisu još prestali. Haman sam bio i zaboravio na slučaj, brata i sestre kojima je trebala pomoć. Imao sam kod sebe 300 KM, njihova nafaka. Taj dan nakon što sam se vratio iz posjete, svratio sam do apoteka i u sve tri apoteke platio koliko je bilo duga.

Pola novca, koliko je ostalo, kupio sam im namirnica, a onda sam otišao do ćevabdžinice da im poručim i ćevape, da se počaste od mene.

Nisam znao gdje im je kuća, pa sam se morao raspitati. Uputili su me dobri ljudi na kraj sela, put je bio ružan, tako da sam se namučio dok sam stigao. Pozvonio sam, jedva, oslanjajući se na štap, izašla je žena u 60-tim. Rekao sam joj ko sam i zbog čega sam došao. Prvo sam joj kazao da su računi u apotekama plaćeni a onda, da je i nešto hrane kupljeno. Sjede ona na stolicu ispred kuće i zaplaka: “Sine, bubrezi me skočili, a brat mi haman nepokretan, ovih dana nestalo nam svega, jučer sam komšinice pitala, da mi da u zajam jednu supu, nemam ništa.“ Nakon što sam je smirio, otišao sam do automobila i počeo da iznosim kese pune namirnica.

Na njenom licu sam vidio tračak nade i sreće, subhanAllah, kako su ti ljudi bogati, njima ne treba puno, njihova sreća je puno jača od sreće bogataša. Dok sam stavljao kese u hodnik, ona mi reče: “E moj sine, ne treba ti drugi hadž, samo da znaš kako si se osevapio.“ Stadoh da predahnem, onda sam joj rekao: “Majko, bio sam na hadžu, a meni trebaju tvoje dove, hanuma mi je u bolnici, ima problema sa trudnoćom.“

 

Ona podiže ruke i uputi dovu: “Ah, ah, da dragi Allah podari pa da ona ozdravi i da bude sve kako je najbolje, hoće ako Bog da, hvala ti sine, Allah vas čuvao kuda god hodali.“

Dok je upućivala dovu, u sebi sam možda i desetak puta ponovio:“AMIN!“ Poselamio sam se sa njima, sjeo u auto i vratio se nazad kući. Dok sam se vraćao kući, po glavi mi se motala rečenica one nene:“ Ne treba ti sine drugi hadž.“, šta bi to moglo da znači. Tada mi je na um pala predaja od poznatog učenjaka Abudllaha ibn Mubareka a koja ima baš značenje onoga što je meni ova nana rekla. Zbog važnosti njene rečenice, koju je vjerovatno nekad naučila u mektebu, njegov slučaj vam prenosim u cijelosti.

Prenosi se da je Abdullah ibnul Mubarek išao na hadž, pa kada je došao u Kufu ugleda jednu ženu koja je perutala patku. Abdullah pomisli kako je to uginula patka, pa o tome zapita ženu, a ona reče:

– Jeste, ja sam je našla mrtvu i hoću da je pripremim sebi i svojoj djeci za večeru.

– Allah je zabranio ono što je uginulo! – reče Abdullah.

– Ima već tri dana kako ja i moja djeca ništa nismo jeli, pa nisam ni imala drugog izbora.

Abdullah povede svoju devu koja je hila natovarena hranom, odjećom i drugim potrebštinama, te ode kući te žene i reče joj:

– Uzmi ovu devu i sve što je na njoj, vama je potrebnija nego meni!

Onda se Abdullah ibnul Mubarek vrati u svoj grad i te godine nije ni otišao na hadž. Pošto mu je deva nedostajala on je dugo putovao do kuće, i desi se da je stigao baš kada i hadžije koje su te godine bili na hadžu.

Kada ljudi koji su dočekivali hadžije počeše i njemu čestitati obavljanje hadža, on im reče: – Ja nisam obavio hadž ove godine!

Onda jedan od hadžija reče: – Subhanallah! (Slavljen neka je Allah!) Zar mi nisi u Meki čuvao one stvari dok sam ja išao u to i to mjesto?

Drugi hadžija dodade: – Zar mi nisi dao vode na onom mjestu?

Treći reče: – Zar nisi sa mnom kupovao tu i tu robu?

Abdullah im začuđeno odgovori: – Ja ništa ne znam o tome što govorite!

Te noći on u snu vidje čovjeka koji mu reče:

– O Abdullahu! Allah je primio tvoju sadaku i poslao Meleka u tvom suretu (liku), pa je on za tebe obavio hadž, jer si onu sadaku dao iskrena nijjeta, tražeći u tome Allahovo zadovoljstvo i nagradu od njega, a ne nešto od ovosvjetskih nagrada i uživanja!

Ujutro me nazvala supruga, po glasu se vidjelo da je radosna, rekla mi je: “Muštuluk, beba je dobro, krvaranje je stalo i sutra mogu kući.“ Hvala Allahu, osjetio sam olakšanje, zahvalio sam Gospodaru na iskušenju i lijepo završetku. Ne znam da li je krvarenje stalo zbog dova one nane ili zbog nečeg drugog, ali kako god, Allah zna, siguran sam, da i njena dova ima udjela.

Related posts