Majka 

MAJKA

Podijelite!

Čim otvorim oči skoknem do prozora. Uhvatim zavjesu pa je brzinski smaknem u stranu. Protrljam oči i još koji put zijevnem. Pogledam pravo pa vidim majku na putu. Ovako se ponavljalo svakog jutra.

Kako smo bili siromašna porodica, djeca siročad, na majci je bio sav posao. Inače, majka mi je svakog jutra išla po vodu do obližnjeg bunara, zvanog Čvarak.  Ovog četvrtka, u februaru, imala je istu obavezu. Jutros, vraćajući se sa dvije kante vode u rukama i jednom na glavi, zastala je na putu da odahne dušom. Put se pružao ravno ispred Ahmetove kuće, inače otac mi se zvao Ahmet, i vodio do obližnjeg sela u kojem se nalazio i bunar. Posmatrajući majku, osjetio sam blagu toplinu na licu. Budilo se sunce.  Bacim pogled do Refikove kuće, kad ono izlazi Refikovca. Prilazi majci i nastaje priča. Čanta jedna rukama, pa druga. Uhvati se mama za glavu, ova maše glavom tamo – ovamo. Mama stavi ruku na srce a ova  zaplaka. Mislim se ja ovo nisu čista posla. Na isti fazon vratim zavjesu i izletim vani, nazujem nekakve kundure, odavno ukrašene okorjelim blatom, broja 43, čiji se jezici smiju.

Dotrčim do majke, s namjerom da vidim o čemu je riječ, i čujem kako Refikovca reče majci : „ Haj ne sikiraj se, biće to dobro.“ Mama mahnu rukom, pa će ti na to : „ Daj Bože!“  To je bilo prvo i posljednje što sam čuo. Često se ovo dešavalo i  dovodilo me u glupo i zbunjujuće stanje. Nekad sam znao satima sjediti pa razmišljati. Šta mi se s majkom dešava ? Veoma sam bio radoznalo dijete. Pitam majku šta su one to pregovarale, ona ćuti. Opet ja upitam, ona ništa. Treći put pitam, kad će ti ona, onako oštro, iznenada :  „ Ćuti !!! Nije to za tebe!!“ Pomirim se time. Uzmem dvije kante vode, pa krenem kući. Majka uze preostalu kantu pa krenu i ona polako. Idem kući a nju kriomice posmatram. Prohladno jutro joj obojalo obraze, ruke pocrvenjele, koraci kratki a brzi.  Gleda ispred sebe. Zaškilji očima, pa digne obrve. Tako nekoliko puta. Dimije se motaju oko nogu, otežavaju korake. Zamišljena je, ne obraća pažnju na mene. U zadnje vrijeme sve više sam je zaticao ovakvu, u nekom svom elementu. Znao sam da sa pitanjem : „ Šta ti je majko ?“  neću dobiti nikad odgovor, prestao sam postavljati pitanja. Povukao sam se u sebe. Svakim danom, sve više i više, sam se pitao šta je to što joj ne da mira. Zašto samo ćuti ?

Navečer spusti 5 spužvi prekrije ih  plahtama, postavi jastuke pa jorgane. Ušuška nas i spremni smo za san. Zatim krene cjelivati prvo od : Samira, Envera,  Amira, Merime pa mene. Ugasi svjetlo i izađe. Ovako joj se završavao dan. Zorom je otvarala oči, a malo kad da je spavala. Kada bi kroz ključaonicu prodirala svjetlost, znao bih da majka ne spava. Tada bih čekao da zaspu braća i Merima pa nakon nekog vremena izvukao bih se iz krpa i kradom prišao vratima. Kada ona nije spavala nisam ni ja.

Padala je kiša. Nebeski podij oglašavao se crnom bojom, katkad prosvijetljen srebrenim strujama. Noć praćena grmljavinom i pljuskom. Noćas sam se našao opet pred vratima. Tražio sam nju, nije spavala. Plakala je. Iz dva okrugla plava oka bjesnjela je poplava, ne mogavši se kontrolisati. Skrivala je od mene suze a potom ih brisala. U njedra mi je ušao neki teret, daveći moje srce. Grčevito sam branio poplavi da ne izbija iz mojih očiju. Zagrlio sam majku, svom svojom snagom. Jače nego ikad prije. Osjetio sam olakšanje, ali je teret u grudima radio svoje. Gledao sam je u oči. Rekla je : „ Što ne spavaš, dijete drago ?“ . Uzvratio sam : „ Zvuk plača mi ne da mira.“ Ciknuli smo oboje! Ostao sam s majkom na sećiji kod šporeta. Grmljavina je odlutala, kiša nas je bacila u san.

Danas je četvrtak, osma godišnjica smrti moje majke… Zašto je majka plakala noćima ni danas ne znam…

Autor: Lejla Novkinić

Related posts

Leave a Comment